је све по три степена уз брдо скакао, а токе су му звецкале на грудима. Кад хтеде да протрчи поред мене, запитам га ја: „Од куда ти овде?“ Он се на ове српске речи трже, зачуди се, и из тога чуда повика: „А по Богу брате, јеси ли Срб?“ — „Дабогме да јесам!“ одговорих му ја. „А да ми опрости господар, — рече он даље, — до сад ме није сунце гријало!“ — Опет га ја упитам: „Од куда ти чак овде у Неапољу?“ — „С господаром! Ту је и он, и цијелу смо зиму овђе провели“. — „Хајде да ме водиш господару“. — „Причекај ме, рече, на овијем стубама, само док се три пута прекрстим: па ме ето одмах“. За тим одскака уз басамаке. Ја сам га пратио очима. Пред вратима остави своје оружје и оде у капелу, из које се хорило крупно руско појање. То је био Вукало, перјаник владике Петра Његоша.

Ја сам се врло обрадовао, што ћу видети тога чувеног црногорског владаоца и великог српског песника. Што сам год његово читао, остало ми је души. Његов „Горски Вијенац“ прави је венац -српске књижевности. Полако сам слазио низ степене и благосиљао сам овај случај, који ми је донео оваку радост. Жељан сам био српски говорити. На целом путовању, од Париза довде, нисам видео Србина. У туђини сваки једва чека, да види свог сународника. Само Енглез за Енглеза не мари. Ваљда зато, што их свуда, по целом свету има. У најмањем и у најудаљенијем углу ове наше планете они се на путовању налазе; како на МонблануМонблан — највиши врх на Алпима. , тако и на ЧимборасуЧимборасо — највиши врх на планинама Кордиљерима у Јужној Америци. , они се сретају. Ко би тај народ по његовим путницима судио, не би