II.

У Неапољу, марта 1851. г.

Нећу ти више писати о лепоти Неапоља и његовог залива. Нећу ти досађивати с описивањем икона, кипова и других знаменитости. Ма колико да су оне лепе и важне, све је то од мермера, бронзе и боје. Ма колико да су лепо и живо изведене, све је то мртво, све је то хладно. Оно што у самом себи нема осећања, побуђује у гледаоцима само варљива осећања. Наишао сам овде на једну српску, важну и живу знаменитост. Овде је владика црногорски. О њему ћу ти одсада писати више, него о целој Италији. Могао сам овде провести још двадесет дана, па да одем, а да га и не видим. Случајно сам га нашао. Сад ћу ти причати како.

Прошле недеље ишли смо на западни крај Неапоља, и при повратку походили смо чувено шеталиште, што се зове Кјаја; ту је и парк Вила-реале, где смо међ гранатим поморанџама у хладовини дуго седели, и посматрали море, које нам је својим таласима до ногу допирало. Многи од нашега друштва, простревши своју струку (плед, шал), лежао је на самом морском камењу и бленуо у море и његове околине. Најлепша и највећа неапољска госпоштина врвела је туда поред нас. То је њихово најмилије шеталиште. Стотинама скупоцених кола са господом и госпођама пролазе туда; има их доста и пешке. По самим слугама и по колима може странац познати, да овде још БурбониБурбони — краљевска династија француска. владају.