То учини Јелица, видећи да је пиштољ на несретна човека наперен, улетила је у оном тренутку, кад је пиштољ опаљен између жртве и судије те је на страну одбила оно раме, које никад донде пофалило није.

Гледећи псето — овог неразлучног чувара свог, који је пред њим рањен посртао жалостиво јаучући, Кара-Ђорђе срдито тресне о земљу свој избачени пиштољ, шчепа други и повиче узплаирен на жену своју.

«Па колена робињо! — да ти платим дрскост твоју!“— „Јест, на мене, на твоју робињу смеш пуцати Ђорђе, јер имаш право над животом мојим, а не на браћу своју!» — одговори она одважно.

Оба детета загрле мајку своју, која је већ била на колена пала на заповест мужа свог.

Ђорђево раме малакса при погледу овог призора. Окамењен — са упртим и укоченим очима гледао је он у земљу, борећи се са својом дивљом нарављу.... Тако прођоше неколико магновења, без да је он прословио и једне речи.