удаљена била. У тој гомилици била је и Јелица његова верна љуба, а покрај матере стајало је лепо плаво дете, Насика кћи његова и Чарни најмлађи син његов, који је, стојећи између матере и сестре, стрељао по дрвећу птице. Два момка Ђорђева, допратише пред њега човека неког, коме су два снопа жита о врату обешена била, те дошав пред њега рекоше:

„Господару — ево онога, који ти жито краде!» —

«Зашто си то урадио? — запита га Ђорђе са свим мирно и тихо. «Зашто крадеш жито оно, што сам ја посејао за децу своју?» —

«Да зараним моју!» — одговори му овај са свим слободно и одважно.

На ове речи махну руком Ђорђе и тиме даде знак, да може одлазити, додајући:

„Чисти одавде и немој више за живу главу усудити се да то радиш!» —

„Али господару! — овај други сноп украо је са Живанове њиве» рекоше момци