По извршеној пресуди рекао је Кара-Ђорђе ладнокрвно ове речи: «3ар нисмо ми бој били противу Турака, који нам жене и децу нашу бесчастише и зар да их ми сад као крштени Турци скрнавимо? Што је заслужио то је и добио!»

Једном, седио је Кара-Ђорђе за столом у својој ниској и маленој собици, гди је обично обедовао. Јаук и уздисај невољника допре до ушију његови, уз ово и неке неразумљиве речи, које су име његово спомињале и чује где слуга његов упућује тужећег се да после ручка дође. Но овај страховити и горопадни Црни-Ђорђе, примао је ма у које драго доба све тужбе, које су на њега долазиле и судио је без одлагања, само ако је било иоле могуће. Он никог није одбио а да га није саслушао, па и овом се приликом приближи вратима, која силовито отвори....

У тај мах, кад се он на врати указа, сирота једна жена са петоро деце паде пред њега на колена вичући: