код слушалаца производиле, подстакнуше сада у народу највеће одушевлење и радост које му је давало уверење да тако неможе за дуго остати. Гусле и тужна харфа заробљеног народа, сад су почеле гудити гласом ратоборним. Сами свеци у својим песмама опомињу народ, да незаборави на изгубљену слободу своју. Више Србије на небу ведроме, вргоше већ и свеци знамења своја, која јасно говорише, да је земан дошо да се војевати мора и да ће крв мусломана потоком тећи.“

Одкуда је дошло ово задахнуће, што је подстакло овако уображење и улило у срце љутоме лаву неугасиму жеђ за слободом и осветом? То нико није знао, ма да је сваки у себи чуо, да му то задахнуће на уво шапће: «Устаните на оружје, време је!» —

Народ је српски на све стране испуњен био духом ратовања. Јошт се није побуна нигде појавила, нити се невина крвца пролила, која би народ на освету изазвала. Чуо се само из далека велики немир — бурна