турских, који су навикли били за оног војевати, који би им више платио. Ови људи, час су услугу своју нудили којем паши што се од султана одметнуо, час су опет пристајали и са оним народима, који су супрот паше устајали, а свуда их је само она једина цјел водила, да само ономе услугу чине, који им највише плати, ма тај и крвни непријатељ њихов био. Ова је чета управо била плаћена маса из Турака и Хришћана састојећа се.

Чете ове — што је јошт најгоре било, нису добивале никакву плату од својих старешина. Оне су обично рат водиле о свом сопственом трошку, опустошавале су и пљачкале сва места, кроз која год су пролазиле. Она места, која су они за своје ратно позориште изабрали, морала су све њихове самовољне намере, па јошт к тому и личне им услуге чинити. Народ српски често је био несретна жртва ових силеџија, кога су они до Бога кињили и до голе душе опљачкали, па опет зато власт турска, која је