коју је од брата свог научио, била је та: „гадити се од Турака и вечито их као скотове мрзити.“ За време Кара-Ђорђевог устанка противу даија, Милан се налазио међу првим борцима за слободу српску и јуначтвом својим, попео се на степен војводе од Ужице, Рудника и Пожече. Дуга покорност Турцима његових родитеља, њега је као тешко олово тиштала и он није могао поњати, како да народ један тако дуго може трпити над собом тиранију турску, стога је подрањивао у Милошу ону одважност за слободом. Приповедао му је о јунацима српским. Често му је говорио о скорим бојевима, који ће супрот Турчину да се одпочну. Ово је био прави сан живота Милошева.

Устанак Кара-Ђорђа противу даија, нашао је одзива у њиовом срцу. Свагда, кад год су чули да је народ српски на овој ил оној страни на оружје устао, срцем и душом оба брата била су одма тамо. Јел се дочуло да се гдегод бој бије, то су они од свег срца желили победу браћи својој, а кад би се та