буди ми у помоћи, да први у овом несретном боју погинем!» —
„Његова молба се испунила“ — придода старац. «Марко је тешко сагрешио, али је грех свој смрћу својом опрао. — Нека му је лака земљица!»
„Вечита срамота нек је Кралевићу Марку!“ — повиче са највећим гнушањем Милош, гледећи укоченим оком у деду, који му је ту приповетку приповедао.
„Мир Милоше!“ рекне му деда „Бог је Марку судио, а нама ваља ћутати!“ — „Деда! — неможе се опростити ономе ни овога ни онога века, који изда своје отачаство!“ — одговори Милош заданут неком непоњатном силом. —
