са животом проста земљеделца задовољити, нити је он марио више, за уживања свог млађаног доба. Мутне су га мисли обузимале, душа је његова чезнула за непознатим — ова морална бољетица која мори и упропашћује толике младе људе, поче сад и њега морити. Он — рођени роб! — сањао је о некој независности и слободи своје отачбине — бој и слава беху му свагдашња мисао.

Неодолима чезња за слободом, водила га је у пустињу да потражи места где недоспева жива душа. Тамо је он водио стада своја где се веселио, певајући из гласа јуначке песме, што је од своје мајке као мало детенце научио. Песме ове биле су тако да кажем: плач раздражених робова о некадањој слави и госпоштини својој, оне су описивале бившу срећу отачбине, а у небо су дизале и вечито славиле имена оних јунака, који су за веру и отачбину изгинули.

Једном — кад је једну такову песму отпевао Милош, у највећем одушевлењу занешен