Старији син Милошев звао се Милан. Кнез Милан — ова јадна политичка жртва, која се као што је опште познато, једног јутра попела на књажевски престо од Србије, да на вечер у гроб зађе. Ово је једини владалац српски, који је имао срећу кнезом српским бити, а да ни једног званичног акта не подлише, и коме за сво време његовог живота, нити светлости ни сијателства титула дата није, па ни од самих његових подајника, које он нигда увредио није. Он је несретнији био и од самог младог цара Уроша; овај је бар имао с почетка власт у својим рукама, коју су доцније великаши српски од њега преотели — али великаши српски Милана и у гроб положише, а власт му, која му је од оца преостала — недадоше. А зашто? зато! — што су тражили да га за насљедственог кнеза од Србије, коме је отац јоште за живота свога власт предао, — Турчин потврди и да они до потврђења тог, као непотврђени земљом управљати и владати могу.