— рекне он уздишући —- «у ово моје старо доба горак је лебац у туђини, ваздух је смртоносан којим се тамо дише, хајде да останемо овде, — ја ћу сам ићи до паше; приклињаћу га сенком свог љубимог сина, ког је скоро изгубио, молићу да ти опрости и да те мени остави. Покори се сине Турцима... та добро знаш, да су они и тако наши господари!» ...

Ове последње речи дирнуше у срце Кара-Ђорђа, он је отачбину своју више свега љубио, нови боли почну га мучити. Он виде да су угњетачи отачбине и саму српску крв у родитељу његовом изкварили.

«Отац!» — рече он озбиљним гласом, „одавде се мора ићи и то што брже, Турци за нама већ иду, а ја сам се Богу заклео, да ћу вечити рат водити са овим господарима. Хајде — да се седа у чамац док је јошт безопасно за нас!!!»

У том магновењу кад је те речи говорио, зачу се пуцњава пушака. Ово су Турци од Босне, који се бију са ајдуци гонећи