На знак један отворе се врата од колебе, неколико људи изведу једног очајног старца и метну га иза коњаника, који се саже и пошто проговори неколико речи, загрди и изљуби своје пријатеље рекав им: «хвала вам браћо, збогом Јелице!» — и одлети као муља.

Кад дође близу Саве, која дели Србију од Аустрије, Кара-ђорђе сјаши с коња, прихвати свога старог оца и водећи га под руку дође до једног чамца, који је био привезан за брег, код ког су стајала три ајдука спремна, да га на миг свога господара од обале отисну.

Но у магновењу оном, у ком је стари Петроније требао да остави место рођења свога, обале потока, сведоке прве жари и љубави, поља, која је он својим знојем оросио, земље, где почивају кости његових старих родитеља и миле дружине — седамдесетогодишњи роб нехтеде тако скупе слободе — сузе облише му његово старо лице.

— „Ђорђе — мило и добро дете моје!“