ово ужасно опустошење очина дома, све је то Ђорђево дело. Горском ајдуку при помисли на ову несрећу и погледом на ово дело, да пукне срце од жалости; његова мрзост на Турке ускипи сада до залуде: «Они — они су сами“ — викао је он у највећој јарости својој, — «извор и узрок толикој беди и невољи мојој, на њима ћу ја једнима калити срце своје за несрећу свију својих!»

Бледи месец са својим жалосним зрацима у поноћно доба осветљаваше човека једног на гробљу вишевачком, који се богу мољаше клечећи на гробу једном. Дубоки уздаси тешке туге и жалости потресаху прса његова. Неколико већ пута устаје он и опет пада на камени гроб, који је већ био маовином обрастао, љубећи га, сузама обливао. Уједаред устаде срдито са гроба тога и рече:

«Збогом мајко моја... ја ћу те осветити!» — затим се баци вранцу своме на рамена, чију узду из руку својих изпуштао није, и лаганим ходом упути се колеби једној, што је на крај села лежала.