гониће сваког који мене љуби, па ако они светећи се мени нападну и на тебе, ах Боже мој Боже, како ме ова помисао љуто узнемирује!

«Иди и небрини се за нене Ђорђе, ево ко ће ме од насиља њихова сачувати и одбравити одговори мирно девојка, па истргнувши из корица нож, који јој је у недри скривен био. Ово је једини адиђар, који оста још у рукама жена кукавне Србије, рече она горко смешећи се.

«Сузе, може бити прве у животу његовом потекле су му низ отворено лице, кад је праштајући се невесту и родитеље своје грлио.

«Збогом отац и мати, збогом Јелице, ја, ћу се за све вас старати. Тешко ли си ономе, који вас само за длаку на глави дирне. Сад је већ суђено да вечити бојак бијем с Турцима,»

После ових речи нестане га.

Овај јуначки ал жалосни призор, решио је судбу Ђорђа Петровића, решио је уједно и судбу — Србије.