пиштољем на мене, а ја видиш, овим јатаганом размрскан му главу. Сад више нема за мене опстанка овде, ја идем у гору код браће моје ајдука, да отуд калим срдце своје на душмана отачбине, а ако тебе отац буду Турци мене ради гонили, онда ћу ја натраг доћи и предаћу им се!»

«— Проклет да си и овог и оног света ако се не вратиш,» рече му дркћући отац, а Бог милостиви нека ти је на помоћи!»

У овај мах зачу се да неко бакће око куће, ево га где већ на врати куца.

Старац Петроније брзо скочи са свога седишта, те испод сламњаче извуче своју шару, стане с њоме пред сина, остали људи који су у соби били дочепају у руке косе, а мати у највећем очајању узе неко подугачко копље, па нескидајући очију са мужа и сина, стајала је као укочена.

За неколико магновења владала је у соби нема тишина, која је довољна била да изрази овај ужасни призор, пун забуне и очајања.