II.

Јаничари.

Једног зимског вечера седила је породица Кара-Ђорђева у својој ниској колеби; жене су лан преле около једног стола, над којим је тињао жижак, што је о греди висио и остали простор од колебе осветљавао. Мушки су плуг преврћали и оправљали. Уз један ћошак од огњишта седио је стари Петроније певајући по обичају своме уз гусле једну народну песму, која је узносила и у звезде дизала негдашњу славу старе мајке Србије.

На једанпут отворе се врата од колебе, на прагу њезином изкрсне човек стаса високог, који је имао бунду на леђи, а на глави шешир са широким ободом, и пре него што је са прага кућевног унутра корачио, гледао је оштро на пољу лево и десно, и кад се потпуно уверио да га нико не гони, уђе унутра, затвори врата и подупре их леђима; у десној руци држао је јатаган, а леву је наслоњену држао на пиштољу, што му задевен беше за кожним појасом.