Сви гости упру очи у њега.

„Пијте браћо, та то је ваше и наше. То су наши стари садили, наши предшественици, смирени калуђери, и ваши дѣдови, прњаворци, који су светој овој кући њиве орали, винограде садили, копали и жњели, брали и увозили, отакали и претакали. Па кад смо заједно радили ваља да и заједно пијемо. Ово су народне куће и народно добро, ваља дакле и народ што одтуда да има. Пијте. У славу Божију.“

Гости устану на ноге, изрецитују 11 пути „господи помилуј!“ а дванајесто велико развуку на дугачко и широко.

За тим узме сваки своју чашу и искапи је до дна.

На то ће рећи један од гостију:

„Душа ваља, добро вино. И моје је добро, ал ово ја много боље. Чудо, на једном брѣгу виногради, па манастирско боље. Сад нека ми ко рекне, да ту нечини много света рука. — Али ми пијемо, и право чинимо; но шта ће рећи отац Теофан?“

„Отац намѣстник?“ прихвати господин (администратор). „Е шта да рекне. Сваки нека, чини своје. Он је дрва насѣкао, шиндру набавио, ћелије покрио. То му је било велико уживање. А то уживање кошта много новаца. Па добро. Ми му нисмо ништа рекли. Наш је ћеф добро