Обично је долазио свештеник у двор епископов или митрополитов само онда, кад је имао или какову милост просити или какову немилост чути.

Није дакле чудо, што се сваки јављао мањим од макова зрна.

Ту се скинуо шешир још на капији од дворишта, па се ишло с голом главом прѣко авлије, на коју је случајно мого поглед високе једне особе баш онда пасти, кад је тај просјак или осуђеник туда пролазио.

Ко је год том авлијом мимо долазећег или изпред њега пролазио, добио је дубок поздрав од овога, па ма био и сам фурунџија, јер и код нас се знало за „милост малих људи“ па је сваки палио свѣћу и самоме ђаволу.

Док је ишо уз степене на први спрат, ту је сирома попа прокашљивао, да очисти грло за орацију, чешљао браду и косу, да небуде чупав, и приправљао нос, да му бурмутском самовољом недонесе какву замѣрку.

Кад се дошло пред врата од сале, ту се стојало и чекало, док се катани или собару свидило, да обрати своју високу позорност на попу, и да га запита шта ће.

Пред тим катаном или собаром клањао се свештеник до црне земљице молећи покорним гласом, да га пријави код Њ. Екселенције.