и онда ћемо говорити по рачуну, на нека говоре цифре.“

Калуђер устане да пође: „Е добро, господине, ја ћу доћи, него шта сам дужан за овај разговор, да вам одмах платим, јер нисам рад бити дужан.“

Адвокат се усправи поносито, и проговори: „Шта ви мислите! Знате л ви да стојите пред Печеновићем, а Печеновић није јошт ни од кога узео ни крајцаре за савѣт; кад што напишем, ваља да ми се плати... а савѣтом помоћи човѣку то је nobile officium свакога адвоката обојега суда. За то смо учили. Није Печеновић на то спао, да гули сиротињу: њему је бог дао да може поштено живити: па ако може помоћи, помоћиће више Бога ради него наплате. Дакле дођите ви у своје врѣме; а ово је савѣт gratis!“

На то пружи калуђеру руку, и изпрати га напоље.

Кад о. Теофан изиђе од адвоката оде у Јовановоску порту, да му се мало глава разхлади, и да се у тишини размисли, шта да ради.

Дошавши у порту прође једно дваред горѣ долѣ, па онда скине шешир, протре чело, и мећући опет шешир на главу проговори: „Од адвоката нема ништа! То је пут дугачак. Боље ће бити, да и не задирем. Ако они пођу тим путем,