манастирски треба да имају више новаца, него настојатељи. Знате како наши људи кажу: што црвено црквено, а што је бѣло, туторово цѣло. То кад се на калуђерски преведе значи: што је црквено, то је настојатељево, а што је бѣло, то је намѣстниково цѣло!“ На то се стане сам грохотом смѣјати, а како му је био глас кречећ и оштар, морало се у цѣлом дунавском сокаку чути, у ком му је кућа била.

„Ви се смијете господине“ рекне калуђер,„а мени је до плача. Ако то неможе бити без великог новца, ја сам обѣшен... Хајде вама јошт којекако за ваш труд смоћићу, имам нѣшто и отчинства. Али да купимо и солгабирова и јурасора, и вицишпана и сву седрију... тога блага нема ни сав манастир, у ком живим!“

„Но, но!“ тѣшио га је правозналац „није то баш толико, та непродају та господа своје увѣрење... него само за труд... да нетроше врѣме бадава... Пак онда ћемо видити, можда свега, тога неће трѣбати. Има у Срѣму господе ваљане.... честите... Нећу ни ја за мој труд много искати... та земљаци смо, па ваља један другом да помажемо. Него ћу ја све то да размислим... да разберем... да екскутирам дотичне законе... да видим децизије куријалне... пак онда ми дођите...а то ће бити за мѣсец дана све у реду: