пред киме стоите? Ви стоите пред Печеновићем... а Печеновићу нису јошт никога затворили, а камо ли обѣсили... неће ни вас.“

То је била пуна истина, што је господин адвокат реко, њему нису никога ни затворили а камо ли обѣсили,.. али није никога ни заступао.

Међу тим то поуздање и тај сигурности пун глас охрабри калуђера, те је свога правозналца мирније слушао, кад овај продужи: „Имам ја пријатеља и у Вуковару и у Пешти... инквизицију ћемо обуставити... протоколе ћемо написати, како је за нас повољно... вицишпана ћемо подкупити... седрију ћемо подплатити... а онда је код краљевске табле готов посао... Него, имате ли ви попо мало цванцига... или талира... па ма и дуката... јер ће трѣбати... трѣбаће Бога ми, и то доста!“

Калуђер се бијаше мало окуражио, а кад чу за дукате, мало га капља неудари.

Дукати и он! Намѣстник кои сваку манастирску крајцару као светињу гледи и у манастирску књигу уноси... и дукати! То је contradictio in adjecto! Није дакле чудо, што са свим малодушно проговори: „Дуката!..а од куд сиротом калуђеру дуката!“

„И ви сте намѣстник?!“ рекне мало чудећи се мало невѣрујући адвокат. „Та намѣстници