отац, и conatus parricidii. То није мала ствар... То се каже нашим језиком отцеубијство...“

Калуђеру стане коса на глави у вис скакати, и зној га пробијати, кад чује те страшне рѣчи.

Адвокат није на то пазио, него је даље говорио... „Из тога видите, да то није шала ни ствар мала... ариште... касација... десет година робија... а може бити и capitividium exempli causa...“ Ту стане махати главом, погледи у калуђера и рекне му озбиљним гласом: „појко, нисте добро радили!“

Калуђер се препао до дна свога срца. Све му тло клоне. Кад овако говори његов адвокат, да шта ће болан говорити противник, шта ли судије!

„Е мој господине,“ промуца напослѣдку. „Видим ја то и сам. Да је добро, неби ја к вами ни дошо. Него помажите ако можете... а ако неможете, а ви кажите искрено па да идем да скачем у Дунав док је раније, да небуде чуда!“ Даље није мого говорити. Зној му је све цурио низ лице. Извади мараму и стане га брисати.

На то почне адвокат, као да се са свим измѣнио. Глас му је био пун поуздања, он скочи са столице, узправи се охоло, и почне јачим гласом: „Та шта сте о преплашили? Знате