Сад настане моменат, у ком су обоица ћутали.

Иза кратке почивке пусти господин адвокат велики један дим из уста, и рекне: „даље!“

Калуђер омахне главом, и приповѣди све до краја. „Е шта сад велите на то све господине!“ запита он, кад је све казао, што је држао да му ваља казати, а казао је и оно, што трѣба и оно што је мого прећутати. Али јуридички пацијенти су као и медички; они мисле да морају казати и најмању маленкост.

Адвокат је ћутао, премишљао, па онда оштро проговори: „Показаће њима Печеновић, шта је major шта ли minor potentia!... изтрѣшћу им џепове, да им ни мрвица хлѣба неће у њима заостати... имаће ту посла и вицишпан и седрија... до краљевске табле и септемвирата... до самог краља тѣраћу их немилице. Изтѣраћу им мачку на оџак, што но веле, да ће све пуцати!“

Док је адвокат овако говорио, окуражавао се мало по мало калуђер од свога страха и бриге.

Сад почне онај на ново.

„А ви се ништа небојте. Истина, да се из вашег дѣла може изводити conatus homicidii... и кад узмемо, да је то био ваш духовни