Печеновић није много радио ни у Н. Саду, а у бачкој и торонталској жупанији мого је имати процес и пол. Пак пошто се он бацакао, као да су архиве напоменутих јурисдикција, биле пуне његових алегата, а у ствари је било као што мало час рекосмо: то је наравно, да је тај контраст морао слушаоце на грохотни смѣх побудити.

Печеновић је био човѣк друштвен; он је дакле са своје стране што више доприносио, да се друштво боље забави.

Он је своју улогу мајсторски играо, а публика му је вѣштину радо награђивала, па су се они смѣјали да су им све сузе на очи врцале, а он је стајао, па их је гледао, као да хоће да рекне: Sublimi ferio sidera vertice!

У тај пар приступи му један знанац са стране и рекне му: „Коно, ено вас тражи онај калуђер!“

Печеновић се окрене и позна о. Теофана. „ А, ви сте, отче намѣстниче! Које добро?“

О. Теофан приступи сад ближе, поздрави учтиво све присутне, и одговори му: „Та имам велику бѣду, па сам дошо, да вас молим да помажете!“

Печеновић погледи тријумфирајући на своју дружину.

„Ето вам најбољег доказа. Не само Бачка