види хоће ли се тамо састати са траженим заступником.

Ишо је од „фазана“ к пијаци, дакле данашњом улицом „беле лађе.“

Јошт небијаше до ћошка дошо, на ком се та улица са пијацом код ондашње варошке куће спаја, али чује гласан смѣх од „кранца“ а за тим перорирајући глас адвоката Печеновића.

Кад савије на десно види у истину пред кафаном више господара у једној гомили, а пред њима Печеновића.

Мора да га бијаше когод дирнуо, јер баш у тај пар говорио је тражени одвѣтник:

„Тако је то, тако. То вам кажем ја, адвокат Печеновић; а ко је адвокат Печеновић, то ће вам казати магистрат новосадски и архива бачке и торонталске вармеђе!“

То рекне, па се баци у позитуру, дигне главу охоло, па стане једном руком један брк увијати а другом други.

Ови су му били намазани, па су на крајеви изгледали као увоштен чизмарски фонал.

Они други стану се на ново грохотом смѣјати.

Они су се онда разумѣвали, па су се смѣјали једним мислима покренути једногласно; а ми морамо нашим читаоцима ствар мало разтумачити, да могу њихов смѣх разумѣти.