Печеновић је имао од куда живити, па се бавио адвокацијом више по ћефу. Међу тим је много држао на своје адвокатство, и увѣк је најпре увио и један и други брк, кад је хтѣо да рекне: адвокат Печеновић.

У друштву пак био је Печеновић на свом правом мѣсту, и тако је више и био у друштвима него у прокуратури.

Ко је хтѣо да га сигурно нађе, ваљало је да га потражи пред „кранцом“ кад је било лѣпо врѣме или у „кранцу“ кад се није могло на пољу диванити.

И о. Теофан је бадава тражио Печеновића, код куће: рекну му да ће га за цѣло послѣ ручка у „кранцу“ наћи.

„Кранц“ је била гостионица у Н. Саду, чини нам се иста, која и данас то име носи.

У оно врѣме био је друштвени живот у Н. Саду у највећем цвѣту; људи су имали свашта доста, плаћали су мало, па су се по највише частили и у друштву проводили. Кафане су у осталом и данас пуније свѣта него цркве, а у оно врѣме била је у њима читава тишма.

Дан је био лѣп, сунце пригрѣјало: и тако јо пред „кранцом“ било најзгодније за сунчање.

О. Теофана пође послѣ ручка у „кранц“ да