ког човѣка на згодном мѣсту, од куда је могао видити, ако би апсеник хтѣо умаћи из затвора.

То је о. Теофан примѣтио.

Наравно, да је то морало дати повода читавој гомили мисли.

„Ко зна шта су ти на мене наплели. Најбоље би било, кад би ја како пре комисије дошо до двора, па ексцеленцију о правом стању ствари извѣстио.“

Од то доба пазио је врло позорљиво на оно што се око њега збива. Осми дан спреми све што му трѣба, па кад му стража оде ручати, а он полагано изиђе из собе, и из манастира, те се срѣћно дочепа поља и горе.

Нов живот осѣти у себи, кад се нађе у слободној природи. Ноге му чисто добију крила, и одмицао је од мѣста свога затвора, као да лети.

Стража руча и стане на своје мѣсто и неузимајући на ум, да им је птица излетила.

Тек кад ђак Јосиф донесе ручак, и уђе у собу, види да ту нема никога. Завири у сваки кут, у сваки закутак, али о. намѣстника нема. Одтрчи без душе администратору и јави му, да је гњездо празно.

Овај пошље одмах људе на све стране, да га ухвате и натраг доведу: али се ови врате