„нека је и отровано, ја ћу јести; грѣх ће пасти на њихову душу, а ја ћу се кратким путем свега покора ослободити, јер ја већ видим, да ће цѣо мој живот бити гомила свакојаких чуда и покора. У какво сам друштво упао, нећу га се опростити без рана у срцу и у души. Међу тим буди божја воља!“

То рекне, па се побожно прекрсти, и стане ручати. Наравно, да му је она мисао грло стезала, али је ишло: нарав је силнија била од сумње, и ђак изнесе празну чинију, кад по њу опет дође.

Дође вече и ноћ. Стража се пред његовим вратма и под прозором мѣњала, и о. Теофан увиди, да је све како ваља удешено.

Сваковрстне мисли недаше му дуго заспати; али око поноћи савлада га сан, и он проспава мирно до зоре. Кад се дигне из постеље, осѣти се као на ново рођеним.

Више дана прође, и све остане по старом. Само је стража бивала све мекша, него првих дана, што су видили да је он мирнији. А можда се већ и сувише скупо видило администратору много људи држати, те је по свој прилици нѣке одпустио, јер се више нису мѣњали, него су исти пред врати стајали, па ноћу тамо спавали и кад кад музикално хркали, а на подне одлазили су у кујну, те су тамо ручали, остављајући