реко да хоћете к њему да дођете. Он се сигурно боји, да га неудавите!“

„А ти иди и кажи му, нека он дође овамо. Ту је стража, а и ти можеш ту бити; а ако му је све то мало, нека поведе и Митрофана и Амфилохија, и колико их год јошт хоће.“

Јосиф оде, и врати се скоро.

„Господин вели, да нема с вама никаква разговора. Ви сте на добром мѣсту, а он јошт на бољем. Он је јавио ствар у двор, па сад како нареде.“

„Добро дакле! Сад знам на чему сам. Он неће к мени, ја немогу к њему. Бог све види па ће судити и њему и мени!“

Ђак оде, стража код врата остане, али се предња врата незакују.

3. Код адвоката.

Кад ђак отиде, приступи о. Теофан к столу, на ком је јестиво било стављено, и сѣдне, да се мало подкрѣпи.

Таман узме кашику, да мало кусне од донесена варива, кад му нѣшто падне на ум, те онај час тргне кашиком од јела натраг.

„Ко зна је ли чисто?“ промумла лагано кроз зубе. Но таки за тим одговори сам себи: