с нѣшто мало јела, један комад хлѣба и једну флашу воде.

Улазећи у собу баци ђак чудан поглед на намѣстника. Он се бојао, да овај нескочи бѣсно на њега, па је био приправан бацити све, што имађаше у рукама, и ретирирати за оружане стражаре.

Но кад опази, да је онај сасвим миран, мирнији него икада, окуражи се, и уђе у собу, па метне на стол све, што бијаше собом донео.

„Шта се ради на пољу“ запита о. Теофан кротко.

„Духовник је отишо у Карловце; ваљда је однео тужбу на вас!“ одговори ђак.

А је ли ту господин администратор?“ запита даље о. Теофан.

„Он је код куће?“

„Јесте л ручали већ?“

„Јесмо.“

„А ти иди господину и кажи му, да му имам нѣшто рећи, него, нека допусти, да му дођем.“

Ђак оде, и за мало врати се с одговором.

„Но?“ запита га о. Теофан.

Јосиф се смѣшио.

„Шта вели господин?“

„Мал’ га није капља ударила, кад сам му