на то. Ти мораш тај остати, и кад ти је добро и кад ти је зло. Ти мораш такав и умрѣти!“

Ова бура у души бијаше га јако уморила; сад осѣти тек, да је малаксао. Спусти се на своју постељу, и примири се. Сое му се сад духу представи као какав сан, и тѣлесно и духовно измучен заспи.

У то дође и подне.

Администратор сѣти се, да му апсенику ваља дати јести, јер ако овај умре од глади, како ће онда одговарати. Даде дакле предња врата одковати и пошље нешто јела намѣстник у по манастирском ђаку.

Шум, кад су врата одкивали, пробуди намѣстника из сна. Он се дигне, и осѣти се са свим опорављеним. Устане са постеље и гледаше к вратма, очекујући шта ће да буде.

Врата се спољска отворе, и нѣко куцне на његова врата, што се отвараху унутра.

„Ко је?“ запита он сасвим мирно.

„Ја!“ одговори му онај, што бијаше куцнуо.

По гласу позна о. намѣстник ђака манастирског.

„Шта хоћеш Јосифе““ запита га на то.

„Донео сам вам мало јела. Отворите, господине; неплашите се ничега. Ја сам сам ту.“

О. Теофан одкључа врата и ђак унесе чинију