нож онај, који је иза чизме извуко, и који бијаше тамо бацио кад је у ћелију ушо.

„Неће до тога доћи!“ викне у очајању. „Кад сам ушо у манастир, умро сам за свѣт... у мојој је власти умрѣти и за сам манастир!“

Чудним погледом гледао је на нож, док је ово говорио. У оку му је сѣвала туга и весеље.

Но сад му се поглед замути, види му се да му је нова мисао на памет дошла.

„Самоубијца!“ повиче на то згрозивши се.

„Сад сам невин, и ако узстрадам, поћићу тратом спаситељевим... а ако се убијем, „сам себи ударам печат најгрознијег грѣха на чело!“

На то се спусти на колѣно, прекрсти руке на прса и тихо проговори: „Хвала ти преблаги спаситељу, што ми ту мисао посла. Већ сам био на прагу грѣха, кад ме мисао на тебе, натраг поврати. Та ти си горе јошт био гоњен, па ниси руке против себе диго: а ја који сам се завѣрио, да ћу тебе увѣк пред очима имати, мало сам себе за навѣк неубих и овога и онога свѣта! Хоћу, спаситељу; увѣк ћу на тебе мислити, и то ће ме одржати, да неклонем, да се неокаљам, да се неогрѣшим!“

Сад се дигне, и сасвим миран продужи: „Сад нека раде, што им је воља. Ја сам на све готов. Оче Теофане! Ти си дошо у манастир, да будеш калуђер какав трѣба да буде... незаборави