која ме у своје крило прими, да сијне у очима људи, да набави средства, којим ће народу сваковрстно моћи помагати. Већ ми је пред очима стајало благо, које смо трудом, штедњом, и мудрим разполагањем стекли... већ су ми пред очима стајали они синови народа мога, који се неимадоше одкуда учити, па их манастир на науку посла.. већ сам видио школу нову, велику, чисту, коју је манастир саградио и у коју је дѣцу сиромашку безплатно примао и учио... већ сам се унапрѣд радовао оној душевној утѣхи, коју је болан, тужан, несрѣћан, потиснут, оскрбљен хришћанин код мене нашо у братском саучешћу, у духовном разбору, у пријатељској подпори... видио сам се како долазим као анђео утѣшитељ к разтуженој овчици, као анђео хранитељ очајавајућој души, као анђео помоћник сирочету, које само стојаше на, гробу отца и мајке, на гробу наде и живота свога!“

„Па сад! па сад“ викне гласом, у ком се видило, да му се срце цепа; „сад да нађем у манастиру гроб свему, што ми је било најмилије, што ме је држало, дизало, крѣпило, узвишавало!... као убијца да одем из манастира у... тамницу!“

Ту мисао немогаше поднети. Скочи нагло на, ноге... потрчи к другом столу и зграби тамо