којим су толико пошли, па сам својим очима видио да су срѣћни... Ја нећу тим путем... Срце ме вукло у манастир! Тако ми се узвишен тај позив учинио, да ми све друге изгледе помрачи. Мир и тишина усамљенога мѣста годила ми је души, кад само на њу помислим. Ноћне службе божије дизале су ми душу у небо. Звекет будилника прије зоре... глас звона у пустињи и потпуној тишини... Сутон онај у цркви при оно мало свѣћа, које се запаљиваше... анђеоски гласови црквених песама... узвишеност побожности... свѣст, да се ту моли Бог за сав свѣт, за све, који јошт у сну почивају... који можда у грѣху каквом бдију... којим сатана душу лукавим сном можда тек уплиће... да та молитва свесилном створитељу иде и за оне, који леже на одру смрти, да не могу ни устима ни срдцима од Бога милости запросити... да се та молитва диже и за мајку, којој јединче умире, па стоји од жалости окамењена, и неможе ни устне да мрдне ни ногама да крене, а камо ли лѣка да заиште од онога лѣчника, пред којим смрт бѣжи као пред сунцем мрак... ох, и сад ми се груди пуне, срце ми се надимље, кад се сѣтим, колико ме је пута та јутрења молитва за све људе узвисила над људама и дигнула међу чисте духове!... Мислио сам све што знам, све што могу, употрѣбити, да се дигне света кућа,