скрсти руке на прси, стане главом трѣсти, и трѣсућим се гласом проговори: „Оно пакостно, злобно, ђаволско смѣшење администраторово кад ми нож у руци опази... онај сатански глас, коим ми је повикао: сад ти хвала! Онај мефистов поглед, коим је нѣколико пута погледао, осврћући се, кад је од мене одлазио! Онај грохот пакла, којим су се остали непријатељи смѣјали, кад су ме оставили мѣрећи ме од главе до пете погледом, у ком се огледаше највеће злурадо весеље: хо, то су хрђави знаци... у том лежи моја судбина!“

Дуго је ишо час брже, час лакше, час жестоко, час мирније, по соби. Напослѣдку стане и рекне: „ја сам свршио!“ спусти руке долѣ, преплете прсте и стане их кршити, а глава му клоне дубоко на прси.

„О моја златна будућност!“ повиче најпослѣ и баци се на столицу, која стојаше при писаћем столу, наслони лакат на стол, а главу на руку, и суза му се заблиста у оку.

Тако поћути по дуго, а сузе су једна другу стизале на образу. Маши се у џеп, извади мараму и убрише сузе, па онда опусти обѣ руке на крило држећи обѣма мараму, дигне лице горѣ, и стане говорити:

„Сврших гимназију... тим ми се отвори пут на све стране живота. Мого сам поћи путем,