сложно, па ћемо га у брашнару силом одвући, кад неће добровољно тамо да иде.“

О. намѣстник стане се отимати, те тако у том отимању удари ногом о предња врата своје ћелије, која су била отворена. У чизми од те ноге имађаше онај турски ножић, и онај га мало убоде. И нехотице дакле понесе му се рука тамо, и извади нож иза чизме. Кад добије нож у руке, стане, дигне руку с ножем и повиче им: „Натраг од мене, да ме се нисте такнули.“

Други калуђери прсну од њега надалеко.

Администратор га пусти; удали се нѣколико корачаја од њега, па му се онда дубоко поклони и рекне: „Хвала о. намѣстниче; сад смо готови.“

На то сви оду, а о. намѣстник дркћући које од зиме које од раздражености, уђе у своју ћелију, и забрави се изнутра.

Глава му је била сва забуњена. Познавао је пакостна срца својих противника. Знао је да су у стању и најгоре што измислити и на њега потворити. Нож у руци није се баш ни њему самом допадао, а што се могло ту подметнути и налагати, то је само нагађати почео.

Сад се чује ход од више људи.

Мало час стану ти људи пред његова врата, те стану спољска врата закивати.