„Је ли тако братијо?“ запита погледајући на друге калуђере.

„Тако је! одговоре ови сви климајући главом.

„Па и ти отче духовниче!“ проговори намѣстник зачуђен.

„Кад господин тако заповѣда, морамо слушати,“ одговори дуја са свим мирно, у пуном увѣрењу да чини своју дужност.

„Ја непристајем на ваш суд, и непризнајем вас за моје судије, и идем из ових стопа у Карловце Њ. Екселенцији, да се тужим, да види, какве славне калуђере има.“

То рекне, па изиђе на поље и упути се својој ћелији.

Они други пођу за њим, и стану га нудити да иде у брашнару. „Та идите о. Теофане.... па шта ће вам бити... три дана није вѣк... па ћемо онда опет бити добри пријатељи... Оканите се Карловаца... нама ће се више вѣровати него вама једном“..

Овако говорише, и сад га један повуче мало за мантију, сад други.

О. Теофан је ћутао, па само ишо и својој ћелији хитао.

Кад дође до ове, залети му се администратор, зграби га за прси, па повиче: „Што га мољакате;