ћуте да се могла мушица чути кад би пролетила. Рукама броје бројанице, а гледе у руке.

Намѣстник помисли одмах: неће добро бити. Али упне све силе, да равнодушност одржи, и пође да сѣдне на своје мѣсто до отца духовника.

„Стани!“ загрми сад администратор. „Недостои се теби, да сѣднеш на оно честно мѣсто, на ком си до данас сѣдио! Ти си грѣшник, а ово ти је свештени суд!“

„Ви нисте моје судије!“ проговори на то о. намѣстник. „Јесам ли што против правила црквених и против закона мирског погрѣшио, ено ми судија у Карловцима, у Вуковару: а ви немате ништа са мном као вѣтар са опаклијом.“

Ти си нама сгрѣшио, а не честњејшем конзисторијуму или племенитој вармеђи: зато ти ми и судимо!“

„Та баш за то неможете ми судити, и да сте ми иначе законите судије, јер се вас тиче: ко је и кад судио сам у својој ствари! примѣти о, намѣстник.

„Ми смо теби већ суд изрекли, па ћемо га и извршити; а ти тражи послѣ лѣка, гдѣ хоћеш!“ одговори администратор. „Ти си пустио куварицу да утече, па си узрок да се сад направи читав скандал у свѣту: за то ћеш бити затворен 3 дана о хлѣбу и води у брашнари!“