потѣру летили, и сви од свакога, кога су срѣли, распитивали, није ли видио манастирску куварицу...није ли видио куварицу манастирску: али се то њега није тицало, па је мирно лего у постељу, и тиме је боље спавао, што је чуо да су се гонци вратили, а куварице нису ни видили.

Сутра у јутру устане рано, напије се мало шљивовице и заложи се којим залогајем хлѣба, па онда завије у крпицу мало хлѣба и сланине, што да му буде ручак, и пође да иде у шуму да надгледи, да људи, долазећи у тај дан као у уредни дан у шуму по огрѣв, квара нечине. Свој турски ножић опази на столу, јер га је куварица јуче тамо била оставила, имајући више поуздања у своје ноге и прњаворске пријатеље него у своју руку и турски ножић. Дигне дакле тај ножић и задене га у чизму по обичају свакдањем.

Тек да пође напоље из ћелије, ал ето ти му ђака и зовне га к администратору.

Мислећи да ће какву заповѣст добити, пође тамо.

Кад ступи у собу, тргне се. У прочељу код стола сѣди администратор, до њега с десне стари духовник, а с лѣве стране о. Митрофан и Амфилохије.

Сви су у пуном чину; сви се укочили званично;