рукама. „Нека буде, шта хоће, само кад је моја ћелија остала на миру.“

Куварица се нѣкако срѣтно прикрије, јер пред ноћ скоро врате се и коњаници и калуђери с празним рукама.

Нису били срѣћни у лову.

Кошута им умаче.

Грдећи и псујући врате се у манастир и оду администратору.

Јесте ли је добили!“ запита овај горѣћи од нестрпљења.

„Јесмо врага!“ одговори Митрофан, као да пропаде у земљу.

„Па на што ти тај нос!“ запита администратор љутит Амфилохија, „кад јој виси мого на траг наићи!“

Амфилохије нађе се на то уврѣђен; али таки за тим прими за шалу, и одговори: „Није нам био добар вѣтар господине!“

„Сад ће тек да буде комендије“ продужи администратор неузимајући на ум одговор Амфилохијев. „Све ће пуцати по двору. Њ. Ексцеленција напућиће се као ћурак, а дворски капелан једва ће дочекати. Сад сам свршио. Од игуманства нема ни рѣчи више, а епитимију већ видим у напред, гдѣ се као змија к мени приближује. Свему је томе он крив. Тај ће ме човѣк главе доћи. Свему је он крив.“