тамо. А ти гледај па умакни. Ако се сад не спасеш, онда је зло готово.“ Ово рекне о. намѣстник, узме чин на себе, и пође у трапезарију, а ћелију остави отворену.

У трапезарији нађе се и администратор и сва братија.

Сѣдну ручати.

На једаред чује се да нѣко оштро звиждне.

И администратор и братија скоче од трпезе и потрче на поље. Изиђе и намѣстник.

Има шта и видити.

Куварица изишла из манастира и јури као бѣсом гоњена к прњавору.

Отац Митрофан и Амфилохије похитају низ басамаке у порту, а одонуд к шталама, и за тили час види намѣстник, како два слуге на коњи јуре оним истим путем, којим бијаше отишла куварица.

За коњаницима трче она два млађа калуђера, да им мантије све лете за њима.

„Сад ће бити, шта ће бити“, повиче администратор и оде у своје собе, из којих је на далеко мого видити.

„Али шта је то.“ запита стари духовник, који такођер бијаше изишо из трапезарије, да види да није ватра.

„Шта им драго сад“, одмахне о. намѣстник