Сирота жена удари на ово у плач, клекне преде о. намѣстника и стане га заклињати и преклињати, да је неда срамотити, да она воле у бунар скочити, него да је шибају, и за сав вѣк убију; да она неиде из ћелије, док је жива...

На ове рѣчи скочи, и зграби са стола намѣстникова мали турски ножић, кои је овај собом носио, кад је у шуму на цѣо дан ишо, те се њим служио сѣкући хлеб и оно мало смока, што бијаше том приликом за се понео, да глад уталожи.

„Ево!“ повиче куварица, кад нож у руке узме. „Хоћу се, бога ми пре убити овдѣ на мѣсту, па нека вас суд све посапиње, него што ћу се дати од оних злотвора без сваке кривице шибати и срамотити!“

Она изрече ове рѣчи тако да о. намѣстник није мого ни најмање о истини и збиљи тих рѣчи посумњати.

Њему дође пред очи сва криминална процедура.... и зној га пробије.

„Хо, јесам ја награисао!“ повиче у страху и бризи, крстећи се. „Ни крив ни дужан, сад да ја страдам. Окани се тога, несрѣћнице, па гледај да како побѣгнеш, а немој се убијати и мене у несрѣћу бацати. Ху, шта ће рећи свѣт и људи; а ова моја црна браћа једва би то дочекала,