„Она је дошла по своју плату, но ја сам јој ту дао. А даље ме се ништа нетиче.“

„Ја од тебе ништа и нетражим. Ти си и онако нѣки дивљи светац. Али ћу ја њу дати изшибати, да ће ме се до гроба сѣћати!“

О. намѣстник тргне се, кад чује ове рѣчи администраторове. Он се нађе уврѣђен том самовољом, и запита: „Коим правом!“

„Не ћу правом него воловском жилом!“ одговори администратор у бѣснилу, (У оно врѣме казнили су мушке кривце штапом, женске овде споменутим сурогатом.) Него пуштајте је из ваше ћелије, да је неморам сам из ње извлачити, те да се не прави хука бука без невоље.“

О. Теофан види, да ту непомаже ништа говорити, и да ће најбоље бити немѣшати се ни у тај чин започете комедије. Он слегне рамени и рекне: „Радите што вам драго; ја нећу ни за што да знам. Мене се ништа нетиче.“

Кад дође у своју ћелију, погледа подуго на куварицу и више искрено него обзирно проговори јој: „Јесам ја реко, да ће бити ђавола! Што си долазила. Господин зна да си овде, а зна, да си га тужила Ексцеленцији, па вели, да ће те изшибати, да ћеш га се до века сѣћати. Него гледај да идеш од мене, јер ће те силом одовуд одвући,“