те му ипак у мозгу зазори, да отац Амфилохије нема часа најпре разабрати, је л’ то било хотимице или нехотице, него да ће он њега оним ватраљем одалачити, па ма га послѣ на колѣни за опроштење молио. Зграби дакле мантију једном руком с једне, другом с друге стране, па јуриш повратном линијом путем, коим бијаше у кујну дошао, а то ће рећи из кујне на поље, па ходником до басамака, онда уз басамаке горе, те оним дугачким ходником к ћелијама, док недојури до своје. Ту забрави обоја врата и спољска и изнутарња, метне јошт стол пред врата, стане пред ова, и дигне обѣма рукама у висину батину глогову, којом се помагао, кад је шуму обилазио, и која би и најгоропаднијег вампира у млѣво сатрла.

Отац Амфилохије са ватраљем полети за другом, но кад дође на басамаке уплете се у мантију и падне.

Док се он дизао и изплитао, дотлѣ се отац Митрофан бијаше у сигурност ставио. Крв из носа цурила је једнако; глава му је од Митрофановог загрљаја јошт једнако бучила, као да у њој млин на два кола меље. То га све примора да остави Митрофана, и упути се чесми, да заустави крв из носа, и да накваси главу, која му горијаше као да је у њој жива жеравица. С тешком муком заустави крв, и разхлади главу,