Међутим је отац Амфилохије кораком напрѣд ступио, те је тако у онај пар, кад су се шаке отца Митрофана састати имале, главом међу њих доспѣо.

Шаке Митрофанове приближивале су се као двѣ локомотиве једна напрема другој. Митрофан је био чврст дѣчко, а чудо његово било је велико. Није дакле ни мало чудо, што су му се шаке из све снаге једна другој приближивале, ни што је било врло ризично за главу, која би се међу њима нашла у оном моменту, кад им се ваљало састати.

На несрѣћу нађе се донета Амфилохијева глава баш у онај пар на оној точки, гдѣ су се та два локомотива сусрѣсти имала.

Може се дакле помислити каква је то пљуска била, која је Амфилохијеву главу усрѣћила, кад су се Митрофанове шаке с њом сукобиле.

Лупа је била истина мања него да је длан о длан ударио: али је Амфилохије помислио, да му доиста шпанске чизме на главу натичу; тако му се учини, да му се лубања разпаде.

Пре свега повуче се једним кораком натраг, па онда кад види управо шта је, полети к огњишту, зграби замашан гвоздени ватраљ и удари на Митрофана.

Овај није истина био крив у правом смислу рѣчи, али је ћушка била доле његових руку,