али је други садржај имала. Кад одпѣва поему стане маукати као мачак, одкључа врата и тури их у собу, мислећи, да ће куварица бити јошт на врати и ова отискивати.

Но куварица била је већ на крај прњавора, врата попусте, а отац Амфилохије ђусне колики је дуг у собу на под. Отац Митрофан мишљаше да ће куварица преко онога из собе изкочити, па разшири руке, да је заустави.

Тако су стајали та два ваљана калуђера подуже. Онај један лежаше колики је дуг на поду, а онај други стајаше са свим глумачки о раширеним рукама пред врати.

Сад се онај први полагано дигне. У устајању осѣти да му је нос влажан, ухвати се дакле прстима за нос, да га те влаге опрости, али му прсти на брзо покажу, да та течност није ништа друго него најплеменитији сок у тѣлу отца Амфилохија. И сад види да је љоснуо на нос, да оштри шиљак нос није био у стању сачувати од ближега додира са цигљама на поду куваричине собе, те да му се тако избио врањ на бурету, у ком је крв држао.

Што се више усѣкњивао, то се више крвљу умазивао, и тако му се друг од истине поплаши, кад га крвљу обливена види.

Он разширене руке нагло склопи, да се дланови ударе и своје чудо фактично покаже.