Дигне се да пође; али је отац Митрофан дочека у своја наручија. „Ја нисам крив што се дајеш грлити“, рекне јој загушљивим гласом „сама си ми у руке дошла!“ Ово рекне па је пољуби.

Но куварица бијаше појака. Тури га снажно од себе и одтрчи у своју собу.

Отац Амфилохије потрчи за њом, али не могаше у собу, јер се она бијаше опрла из нутра. Међу тим опази он кључ у врати: закључа дакле брже собу, и повиче: „Баш добро, ухвати се птичица у клопку. Сад хајде да тражимо плећку, па онда ћемо да читамо куварици горопадну молитву.“

Узму свѣћу и оду у комору, гдѣ су разна јестива држана. Ту наиђу на обарену плећку, изнесу је у кујну на куваричин стол, узму ножеве и стану се частити.

Куварица види ове с ножеви како плећку конабе; поплаши се од насртаја каквог послѣ тога благовања, па узме велику мараму, изађе кроз прозор, кои је у ходник водио, напоље из собе, прокраде се кроз отворена врата манастирска напоље, па идиди — управо у Карловце.

А она двоица кад се наједу плећке оду на куваричина врата, и отац Амфилохије почне по познатој ноти „дај плећке Марице“ пѣвати другу пѣсму, која је звонила налик на ону прву,