и жмирне мало очима, а шиљак му од носа повуче се мало на више.

„Ми ћемо имати и женскиња!“

„Хајдемо само“, повиче Митрофан и навуче јаче обрве на очи.

„Хајдемо“, одговори Амфилохије, и пође у кујну.

Манастирске су кујне простране и лѣпе, то је познато. Таква је била и у нашем манастиру.

Вечера је била издана, с тога је само мала ватрица на огњишту горѣла.

Куварица је сѣдила мало даље од огњишта, и чекала, неће ли за коју каву повикати, а међу тим је у ватру гледала, зѣвала, и час се протрѣсла, час опет мало задрѣмала.

Сад хрупе два млада калуђера у кујну. „Добар вечер куварице“ повичу оба у једаред. „Јеси л рада гостима?“

Куварица се тргне из свога дрѣмежа, погледа на улазеће, омахне главом на десно, и одговори невољно: „Какво вас добар вечер нашло; зар незнате, да смо ближе зори него вечеру. Ид’те спавати, боље ће бити, и онако ће на скоро зазвекетати будилник!“

Онај шиљконоси стане око куварице скакутати и пѣвати: „Сладка Маро, Марице, сладка душо душице, дад мало плећке, дад мало плећке!“