Отац намѣстник једио се што се толико вино троши, које га је толико муке стало, учинио се болестним, и уздисао је у својој ћелији, да се до бога чуло.

Она два млађа калуђера или су се чували, или су могли више поднети: доста да су били доста чили, кад други од ноћнога труда попадаше.

Кад се гости којекако поспремаше или боље рећи разспремише, запита отац Митрофан овога друга: „Је с’ ти гладан?“

Отац Амфилохије одговори: „Да ви’ш јесам. Небих се срдио, да дођемо до какве плећке.“

Отац Митрофан бијаше здрав млад човѣк око 35 година. Црна дуга коса покривала, му је теме и спадала на рамена; а тако исто црна дуга брада покривала му је дољни дѣо главе. Широке црне састављене обрве, даваше му црним сѣвајућим очима дивљу ватру.

Друг његов Амфилохије имао је нѣшто мало смеђе брадице, и само му је нос навлачио на себе позорност гледаоца. Овај је био необично дугачак, и изилазио је у тако танак шиљак, да би се могао у чувалдуз уденути.

„Хајдемо куварици“ рекне Митрофан; „она има сигурно обарене плећке, па ћемо се нас двоица по нашем ћефу провести.“

„То ће бити прави бал“ одговори Амфилохије